Napiši celu zbirku pesama pa je baci u vatru,
Napij se domaće rakije,
Pobegni sa pesničke večeri i vodi ljubav u javnom toaletu,
Podigni revoluciju, pogini u ratu,
Odnesi ružu Branku Miljkoviću na grob,
Zamonaši se i ovekoveči dušu svoju Bogu ko najlepši kolač,
Napusti fakultet i pobegni u Francusku,
Recituj svoju poemu prosjaku,
Zaveštaj svoje organe i napiši epitaf na grobu,
Nauči žene da lome čaše
I da ne plaču,
Sedi bar dva sata u potpunom mraku,
Pusti svoju krv na knjizi ko posvetu,
Čudi se neprestano svemu,
Divi se odronu,divi se plamenu.
Tada ćeš znati, da poezije ima najmanje na papiru.
Kad prodajemo kuću,
kako da znamo koliko ona vredi?
U pločicama u armaturi u gredi.
U slepim zidovima gde otac osedi,
kad prodajemo kuću, šta zapravo u njoj vredi?
Onaj ležaj u sobi, gde još vidim otisnuto telo dede,
i praznu trpezariju, gde svi mrtvi sede.
I stakleno oko prozora što gleda na reku,
zapamti kad drvo ruše
tad i hlad seku.
I beli parket na kom je moja sestra naučila hod,
ja gledam njeno detinjstvo a ti samo pod.
Kad prodajemo kuću mi prodajemo i ulicu,
i dajemo oglas,
ko da dajemo umrlicu.
Kad prodajemo kuću,
kako da znamo koliko ona vredi?
Ponajmanje u pločicama, armaturi,gredi.
Stvoriću te od snova i rime,
Od kišnog ritma i čežnje gram,
I svakog dana davati novo ime,
Niko mi neće trebati stvoriću te sam.
Od bosih želja i malo vina,
Od nekog davnog pogleda,
I svi će me prokleti što ne želim sina,
I svi će mi zavideti kad me pogleda.
Znam smejaće se svi crnogorci,
Što jedino kad se sin rodi piju.
Kad ti budeš učila da ljubiš,
Njihovi će da se biju.
I daću ti da se igraš u blatu i ne moraš da voliš cveće,
Dok drugi skupljaju lutke, ti penji se na drveće.
Stvoriću te od ovih šaka,
Od belih laži i od čega se ne sme.
Hrabriju od svih dečaka,
Nežniju i od pesme.
Dobri starci pozivaju vas na kafu,
tu su, al odavno poginuli u samoći,
njihova su tela krhka,ostale su samo oči.
Zovu vas na svoje zastakljene terase,
i dok čekate da provri kafa,
tek usput, onako, kažu par teških reči,
poput epitafa.
Na kraju, kad vreme je da se podje,
svaki od njih po knjige ide,
Pozajmljuju vam razne stvari,
Samo da bi mogli, još jednom da vas vide.
ŠOLJA KAFE
Dobri starci pozivaju vas na kafu,
tu su, al odavno poginuli u samoći,
njihova su tela krhka,ostale su samo oči.
Zovu vas na svoje zastakljene terase,
i dok čekate da provri kafa,
tek usput, onako, kažu par teških reči,
poput epitafa.
Na kraju, kad vreme je da se podje,
svaki od njih po knjige ide,
Pozajmljuju vam razne stvari,
Samo da bi mogli, još jednom da vas vide.
